Do sada opisan proces energetskog preispitivanja definisao je tipove energije koje sistem EnMS obuhvata i definisao područja značajne potrošnje. Sada je potrebno za područja značajne potrošnje definisati indikatore energetskih performansi EnPI (staro 4.4.5; novo 6.4), te energetske poredbene linije – EnB (staro 4.4.4; novo 6.5). Primetno je da se verzije standarda razliku u redosledu uvođenja ovih pojmova u sistem. Stara verzija je prvo uvodila pojam energetske poredbene linije EnB, pa zatim EnPI. U novoj verziji, ovo je obrnuto. Zašto? Suštinski, EnB je EnPI primenjen na referentni posmatrani period u prošlosti, dakle na podatke iz perioda koji je odabran kao reprezentativan za ocenu dosadašnjeg stepena energetske efikasnosti. Ovako posmatrano, logično je da prvo definišemo šta je EnPI, pa onda na osnovu prošlih podataka iz tog EnPI da izvedemo EnB. Smatramo da je na ovaj način jasnije i shvatljivije postavljena ključna energetska metrika.

Da li EnPI i EnB treba uspostaviti za svaki definisan SEU? U principu odgovor je “Da”. Ali šta ako nemamo podatke potrebne da se metrika uspostavi? Recimo, bilansiranjem smo došli do zaključka da energija utrošena za proces pumpanja predstavlja značajno mesto potrošnje – SEU. Ali ne postoje egzaktna merenja utrošene električne energije koja se troši u sistemu za pumpanje. Šta tada? Jasno je da bez podataka o potrošnji ne možemo uspostaviti EnPI i EnB za ovaj proces. Da li to onda znači da treba taj proces zanemariti. Naravno da ne. Šta više, standard zahteva da za svakiSEU identifikujemo promenljive koje utiču na potrošnju energije, ljude čiji uticaj može biti od značaja za potrošnju i da identifikujemo mogućnosti za unapređenja energetskih performansi. Dakle, moramo se baviti identifikovanim SEU, bez obzira što nemamo uspostavljen EnPI i EnB.  

Zahtev za plan merenja (staro 4.6.1; novo 6.6): se takođe delimično razlikuje. Staro izdanje je zahtevalo da ovaj plan bude “implementiran”, što je činilo da se plan odnosi na plan za buduće izmene i dopune. Međutim, ovaj plan je ipak trebao da obuhvati i postojeća merenja. Stoga novo izdanje obavezuje organizaciju da navedu sve podatke koje treba prikupiti i da navede kako i sa kojom učestanošću će ih prikupljati i evidentirati. Sada je jasno da se plan merenja odnosi na postojeću infrastrukturu, ali i zahteva planiranje svega što treba dodati i čime je treba proširiti. 

Registar mogućnosti za unapređenja energetskih performansi (staro 4.4.3 c) se više ne spominje eksplicitno u novom izdanju. Međutim, kod novog izdanje mogućnosti za unapređenja postala su obavezan deo izlaznih elemenata sa preispitivanja od strane rukovodstva, što ranije nije bio slučaj. Formalno, ne mora postojati registar (dokument, zapis…) ali preispitivanje od strane rukovodstva mora da rezultuje zaključcima u vezi sa tim šta i kako je moguće unaprediti energetsku performansu. Čim to radi rukovodstvo, podrazumeva se i da će iza toga stajati i potrebna podrška i resursi, kao i da su sagledani rizici i potrebne aktivnosti za njihovo smanjenje.