Deo 2/4
U prvom delu počeli smo opis razlika između stare i nove verzije standarda ISO 50001. U ovom nastavku biće uglavnom reči o razlikama koje su posledica prelaska na HLS strukturu.
Kod energetskog preispitivanja (staro 4.4.3; novo 6.3) postoji terminološka razlika – izvori energije (staro) ili tipovi energije (novo). Čini se da je ovo pojašnjenje korisno. Recimo, toplotna energija je pre tip nego izvor. Znam mnoge organizacije koje su često menjale izvor energije za proizvodnju toplote (mazut, gas, pelet, toplotne pumpe), što nije bilo jednostavno ispratiti kroz sagledavanje SEU. Novom terminologijom je ovo olakšano.
Analizom podataka o prošloj i sadašnjoj potrošnji energije utvrđuju se područja značajne potrošnje. Nova verzija jasno zahteva da za svako područje značajne potrošnje (SEU) budu definisane: promenljive od kojih potrošnja zavisi, tekuća energetska performansa, kao i ljudi čiji rad može uticati na potrošnju. Takođe, svaki SEU treba i identifikovati mogućnosti za unapređenje energetskih performansi i odrediti prioritete. Sagledavanje buduće potrošnje je obaveza i po staroj i po novoj verziji standarda.
U novoj verziji standarda postoji deo kojeg u staroj verziji nema. Ove izmene se ne odnosi samo na ISO 50001 nego na sve standarde sistema menadžmenta čije su verzije usklađene sa HLS sistemom. Pre svega standard polazi od konteksta organizacije (tačka 4.) koji se odnosi na razumevanje konteksta organizacije i potreba i očekivanja zainteresovanih strana. Ova dva elementa presudna su za određivanje obima i granica EnMS.
Tu je i tačka 5. (novo) koja govori o liderstvu. Već smo rekli da nova verzija ne traži više postavljenje predstavnika rukovodstva za EnMS. Intencija je jasna, top menadžment, tj. liderski deo organizacije odgovoran i mora da demonstrira posvećenost uz uvažavanje potreba za kontinualnim unapređenjem kako energetskih performansi, tako o efektivnost EnMS. Čest je slučaj bio da je ova odgovornost bila delegirana na predstavnika rukovodstva, što se pokazalo kao neodrživo rešenje.
Nova je i tačka 6.1. koja se odnosi na potrebu da organizacija identifikuje i preduzme mere da smanji rizike i po mogućnosti ih pretvori u prilike. Ovaj zahtev je u direktnoj vezi sa kontekstom organizacije i njegovo razumevanje, kao i sa zahtevima i očekivanjima zainteresovanih strana i zahteva od organizacije da rešenja za smanjenje rizika i njihovo pretvaranje u prilike integriše u poslovni proces, te da proverava efektivnost tih aktivnosti.